7,decembar , 2022

    Nasilje kao Miloševićev stil vladanja

    Slične objave

    Podeli

    Slom socijalizma kao svetsko-istorijskog sistema, zatekao je Srbiju u velikom političkom previranju: novoustoličena garnitura srpskih komunista, podržavana od masa u populističkom talasu koji je svesno izazvala, na euforičan način obračunavala se sa starom političkom formulom bratstva i jedinstva uspostavljajući nov nacionalistički poredak i nove odnose među republikama u SFRJ.

    Slobodan Milošević javno, uz pomoć dotad latentnih nacionalističkih struja, pre svega Srpske pravoslavne crkve, Srpske akademije nauka, Udruženja književnika Srbije, Matice srpske, medija, ali i mnogih uglednih pojedinaca iz javnog i kulturnog života, promoviše nacionalistički program kao pitanje svih pitanja bez obzira na eventualne posledice. (Popov, 1990:112).

    Zbog teme i karaktera ovog rada suvišno je na ovom mestu elaborirati načine i mehanizme Miloševićevog definitivnog ustoličavanja; o tome je dosta pisano u našoj i stranoj politikološkoj, sociološkoj i publicističkoj literaturi (Martinov, 2000; Gordy, 1999; Goati, 1992).
    Ograničićemo se, ovom prilikom, samo na analizu oblika njegove populističke vladavine, koju možemo slobodno nazvati i autokratija, uprkos njenoj pluralističkoj ornamentici počev od decembra 1990. godine.

    Ti oblici su: paktiranje sa ekstremnim krilom srpskog nacionalizma, nasilje kao stil vladanja i pokušaj pretvaranja parlamentarnih izbora u sistem plebiscitarne podrške njegovoj vlasti odnosno „glasanja bez glasanja“.

    Milošević je 1987. godine u trenutku kada je ozbiljnije zakoračio na političku scenu Srbije i uzdrmao iz temelja odnose u tadašnjoj Federaciji, bio šef srpske komunističke partije pa su neki analitičari uglavnom iz drugih jugoslovenskih republika njegovo približavanje snagama srpskog nacionalizma ocenili kao „izdaju Titovog socijalizma“, dok su drugi, uglavnom nacionalisti i desničari verovali da se dogodilo „čudo“ i da je, eto, i kod Srba napokon bilo moguće da „Savle postane Pavle“.

    U to vreme pojava Miloševića mnogima je izgledala mesijanska: retki su u Srbiji ispoljavali bojazan od rastućeg nacionalizma koji se graničio sa šovinizmom, koji je Centralni komitet Saveza komunista Srbije na čelu sa Miloševićem podsticao zarad sopstvenih političkih ciljeva.

    Totalitarna vlast, međutim, ne bi bila takva kada ne bi mistifikovala i zamagljivala stvari i pojave: ono što mnogi nisu razumeli, uključiv i strance, bila je prosta i ne baš toliko nevidljiva istina: Milošević ne samo da nije po ubeđenju bio nacionalista i „pravoslavac“ već je nacionalizam koristio kao adut u borbi za osvajanje i docnije očuvanje vlasti.

    Naime, nije koren krize u bivšoj SFRJ koju je Milošević inicirao (ne, dakle i izvorno generisao), u tome što se ljudi tobože više nisu osećali Jugoslovenima, već isključivo Srbima, Slovencima, Hrvatima ili Bošnjacima, već zato što je niz malih partijskih država u republikama strepelo da će uvođenjem političkog pluralizma i proevropske demokratije izgubiti politički monopol.

    Dezintegracija SFRJ je izvršena posredstvom ideološkog kompleksa etatizovanih federalnih jedinica, a pokušaj njenog spasavanja od strane Ante Markovića putem uvođenja tržišne ekonomije je bio odveć zakasneo.

    Populizam je, dakle, Miloševiću služio kao maska za sprečavanje prodiranja demokratskih i pluralističkih ideja iz zemalja Istočne Evrope; što je taj proces na Istoku više napredovao i bivao transparentniji preteći da definitivno izvojuje pobedu, (a krajem 1989. je i pobedio!) silina populizma je u Srbiji bivala veća, a nacionalni izlivi brutalniji.

    Nasilje je prirodna posledica egzistiranja jednopartijskih sistema bilo da imaju klasično totalitarne funkcije u smislu odvajanja partije od države odnosno jačanja partije na račun države, ili, pak, da se ograničavaju na poistovećivanje države i partije odnosno zastupaju ideju njihovog stapanja.

    Miloševićeva vladavina obeležena je nekolikim vrstama nasilja: pre svega, fizičkim (obračun sa političkim neistomišljenicima, ubistva, progoni, hapšenja) i psihološkim (zastrašivanje represivnim uredbama i zakonima, pretnjama, ucenama i sl.), zatim onima na unutrašnjem planu, dakle u zemlji, i prema spolja, bilo da se radi o konkretnom neprijatelju sa kojim se vodi rat (Slovenci, Hrvati, Bošnjaci, Albanci) bilo o nevidljivim „spoljnim neprijateljima koji svuda vrebaju.“

    Za totalitarne režime samo postojanje neprijatelja je mnogo važnije nego ideološko određenje te kategorije. (Arent, 1998:431) Neprijatelj kako vidljivi tako još više nevidljivi, pomaže funkcionisanje i opstanak monopolske vlasti takvih režima. Ni Miloševićev režim nije u tome bio nikakav izuzetak.